Proza

Pismo jedne umrle žene (''Samoubica'')


...A onda dođe smrt i poravna sve.Izbriše sve granice,popuni sve praznine između tvojih postupaka.Izravna sve ono čime si se bavio i sve složi u niz od kojeg bi najveću korist imao upravo taj mrtav čovek - ti! ,jer bi iz tog niza naučio ono što ti je za života promaklo.
Ali ne možeš.Umro si.Umrla si.Mrtav si.Mrtva si.Nema te.Iza tebe
je ostao nikom potreban i nikom shvatljiv smisao jednog potrošenog života

Majakovski je danas ceo dan gledao kroz prozor.kaže da mu je dosadilo da čeka na moj povratak.Nije nikada ni slutio da je senkama ovako teško-verovao je kako je to izmišljotina onih poput Jesenjina koji nikada neće shvatiti ''gospođicu i huligana'' i koji zauvek ostaju verni svojim ''kobilezama'',naricanjima i ''tako koje čemu uostalom''.

Majakovski ne zna da i ja čekam,čekam samu sebe.Čekam u nedogled.Zamera mi kada ga ne povedem sa sobom na neko od svojih,kratkih putovanja,a

Da li se još uvek neko seća filma sa Harisonom Fordom u kome glumi čoveka koji je ''krvoslednik'',a jedini trag koji pronaazi jeste veštačko podmetnuto kao čovečja priroda i što je još gore i sasvim poražavajuće-veštačko u ljudskoj prirodi.

Ono što je meni ostalo u sećanju u vezi sa pomenutim filmom jeste osećanje nostalgije koje je u meni,osim Vangelisove muzike,probudila sama suština replikantkinje koja se ''sećala'' ugrađenih joj sećanja,sanjala snove koji

Dragi Volođa,
ispod jastuka sam otkrila Vašu ''bombu'' reči i naravno,odmah Vam odgovaram.Nemojte biti tako usamljeni u mom odsustvu,uzmite neku od knjiga sa moje police,tačnije naše police jer Vi ste deo ovog prostora koji više nije samo moj.
Vi se Vašim pismom naravno obraćate naporima moga malog,škrtog srca u kome živi nešto tamno poput mrlje od višanja na Vašim pantalonama.
Dopustite mi da postanem futurista i napišem svoje misli brzinom rakete koja se

Draga Kohili Žemčužinova,
znam kako ste dugo čekali ovo pismo i nadam se kako je sasvim prema Vašoj meri i za Vašu fantastičnu nezasićenost prema rečima,napisano.
Oh,
dugo sam čekao da našaram nešto više od parole i eto,prilika je tu.Mi smo jedan,sasvim neusaglašeni par:ja sam pesnik NEP-a,bolno nepostojan i nepostojim bolno,vrtim štap u desnoj ruci i hvališem se,pardon!hvalisao sam se kako ga nosim kako bih njime razbijao glave!
A Vi ste lutalica,ne

Kao i uvek,neko vreme je vrteo onim štapom šetajući po sobi.Deli je sa mnom još od onog vremena kada je,sasvim nenadano,iskočio iz reči ''nihil'' koju je napisao iznad svega...
Zatim kašlje i gladi obrijanu glavu.
Žene,niste znale da je Majakovski brijao glavu?!Iznenađena sam....a i on je.

-Recite mi zašto su žene toliko volele Jesnjina?Taj,parenj,se puderisao i bio je za glavu niži od mene...
-Zato što je Serjoža bio večiti dečak-kažem,ali

Srela sam ga juče u vagonu metroa.U jednom od onih,ulaštenih,čelišnih kutija u kakve uđete i bešumno klizite kroz tunel do letelica injihove,nesnosne buke.pardon!MAJAKOVSKOM se buka motora sviđa.Bio je veoma zadovoljan metroom.
Majakovskom odgovara škripanje toškova voza.On u tome vidi jednu od neispevanih arija-pazite,neispevanih jer on,futurista i zvanični pesnik,nije uspeo da o tome nešto više napiše.

Kada smo se upoznali želeo je da zna da li se može

Večeras odlučujem da postavim jedan,mali oglas za iluzije.Možda mi ih neko ustupi,ili barem iznajmi.
Dok čekam na odgovore koje slutim da ću tek u svojoj usamljenosti i noćima poput ove naći negde ispod jedra,na kobaltnoj pučini bez snova,posmatram ponovo svoje cipele.One zelene.I sećam se jednog para iznošenih,probušenih cipela.Nosile su me svuda,ali me nikada nisu učinile ni gostom,ni poznanikom ljudi,ne u klasičnom smilu.pružile su mi beton kroz ulice mediteranskih gradova,škrtu

Slušam damare svog srca,slučajne prolaznike u obliku crvenih,krvnih zrnaca.Provlače se,tokom dana neprimetno,ali onda noću,kada se oseti sva snaga dnevne uobrazilje,njenog delovanja na moju svest.Uobrazilja se noću raspadne na delove koe skupljam tokom noći i od njih pravim jednu,posebnu mrežu,filter za sve buduće iluzije.
Moguće iluzije,jer su mi sve oduzete tom svešću koja ''kuca'' poput sata i ne da mi mira.

Ponekad razmišljam o tome kako bi bilo dobro kada