Najčitaniji blogovi

Iskushavajte me zlikovic,iskusavajte
moju veru necete pokolebati,jer moje srce moze samo voleti
Pite i jedite ,hranite se slavom,bitno je da laka zabava traje
i zlikovci da se slade...tesko je ziveti u lazi,jer ona brzo umire
,momenat istine tezi je,nego tonu gromova na sitinim ledjima
Mene to ne zanima,znam da me osecaj unistava,znam da me tuga savija
Sve stoji u nekom cosku kao prasnjava biblija...

Hajde zlikovci,udarite jace,ovo sto se prezivljava

Jedino kad se s Dunava prilazi zidinama tvrđave, čovek oseti kako vekovi polegnu na njegovu krhkost i telo se uprahni pod tim teretom. Iz tljenih grudi promoli se Zlatno Jaje iz koga se ispilio vasceli svet.
Čovekovom vekovanju fizionomiju daju oni trenuci u kojima se čitav život najednom zgusne, fokusira u središtu njegovog srca. Tu se skuće isijavanja otricateljne ljubavi, tad zasija zvezda u zemnoj kolevci. Mi glavinjamo od zgusnuća do zgusnuća stazama zasutim šljunkom sećanja,

(pisano godinu dana posle pešačenja)

Zašto sam pešice krenuo od manastira do manastira? Pre desetak godina napisah prijatelju: Ostario sam, naglo, u magnovenju, u bljesku sećanja na moju nemoć da ustavim vreme što curi kroz rasede stisnutih mi prstiju ... Samo mi smeta ova tupost i lakoća težine u glavi, i vrak od misli na obalama osećaja nepotrebnosti.
Krenuo sam da pronađem mir u svojoj duši, da iskupim sebe. Bat mojih koraka glušio je monotono mrmljanje malodušja.

Živeti, živeti – neprekidno izmicanje sebi. Otud i želja da se često ustavim, DO-ŽIVIM, i da u predahu i uspostavljenoj tišini, proživim doživljeno kroz osećaj drugosti, kao da se čita priča. U miru i nepokretnosti postaju vidljivi crveni otisci svega što me je taklo i promaklo u besmislenom kotrljanju svakidašnjice i krute uobičajenosti, iako sve doživljeno daleko mi je i tuđe. Ali, upravo u odvojenosti i neverstvu mojih Ja stasava moć uobličenja doživljaja i mogućnost da

BOŽIĆ

Radujem se
i plačem
Danas uz osmeh
za nas umiru
Ljudivina

U žljebu života
mokrina
vedrinu ruši

Oči su
odbegle
s lica opsene

Nakon pričešća
s dlana
mrvice nafore
stresoh u džep

iz zbirke "Žrtvovanje" Zosim Popac

Čovek u sagledanju i sam postaje svetlost. To je tren najveće sreće. Udar besmrtnosti, kao pred bliskim naveštenjem smrti, ili kad se uprahnjuju sopstva slaveći ljubav (doduše, tada tek u nagoveštajima). Posle se biće zaigra znacima, tonovima, pojmovima, bojama, linijama, gestovima. Zadene se igra tkanja habitusa činu otkrivanja obivstvovane energije Onoga Koji živi u vekove vekova, njeno opovršnjenje, olakoumljenje, krivotvorenje. Jer, stvaranje umetničkog dela kalkaža je doživljaja

Savina isposnica. U ovećem udubljenju u steni sazidana je minijaturna crkva. Svetu tihost remeti drumska buka što se pokatkad nametljivo uspne uz strme staze, stene, i kroz krošnje stabala.
Smirenoumlje. Svladava me pospanost.
*
Spopadan od svakovrsnih insekata, preuzbuđen, snonevidan; smiruje mi dušu crkveno zdanje koje me kroz otvoren prozor zove u naručje; mlečni, Lunini dobrotoljubivi dodiri prineše mi snenost i smiraj duši otvorenoj. Manastir Vaznesenje.

Bride leđa. Nizak naslon klupe podvukao se lopovski pod rebra. Draga me klecavi hod mališana. Smeši mi se. Truć. Nema suza, samo začuđenost. Radosno ustaje. Mlada ciganka gata zamišljenoj, postarijoj gospođi, prevrće joj dlan. Komešanje. Gospođa pretura po torbi i hitro se diže s klupe vučena za haljine. Vračara tužno gleda kesicu kafe u ruci. Odlazi. Iza njih, na klupi, dečja izmetina privukla roj muva. Nov miris.
Bride leđa. Iz pištaline nelagodnosti ispario je sinoćni

Ne postoji delo bez ljubavi, bez dodira. Ljubiti znači u religioznom zanosu otkrivati skrivene veze između unutarnjih slika koje stigmatizuju spoljašnjost. Spoznanje jednog u različitom i neiskaz razlika opsoljavanja Jednog. Doživljaj nije odmah prevodiv. Iz blizine milote Božjeg svetla za tren smo vraćeni u situaciju ogrehovljenosti iz koje tvorimo umetničko delo tek otuđeni od doživljaja. Zato tumačenje doživljaja nosi sa sobom rizik pouličnjenja, zatvaranja, samouranjanja, egocentrizma,

Dugo nas u ovom domu nisu opsedali komarci. Ispred prozora razgranalo se nekoliko stabala od kojih sam jedino prepoznavao dve breze. A izgleda da su ta stabla svojim mirisima, životnim sokovima, čija su strujanja jutrom slavila ćućorenjem čudne ptice što se tu ugnjezdiše, odbijala komarce od naših prozora. Kako je jenjavalo leto i njihova snaga popuštala, tako su nam noći bivale začinjene nervirajućim zujanjem i svrabežom.
Kako jenjava znanje o osnovnom ljudskom stanju, tako